САНКАЊЕ

Санкање је начин прелажења стрмих залеђених или снежених површина коришћењем санки у сврху рекреације или забаве. Санкање је уједно и зимски спорт у којем је циљ прећи задану залеђену стазу на прописаним санкама у што краћем времену.

При вожњи санки санкаш или више њих седе (или у случају такмичарског спорта леже на леђима) на санкама положајем ногама према напред. Постоји варијанта санкања у којем санкаш лежи потрбушке на санкама главом напред у смеру вожње, та се варијанта санкања назива скелетон. Од боба се санкање разликује по томе што санке немају аеродинамични оклоп, већ се састоје само од лежишта и саоница.

Данас се практикује више дисциплина тог спорта: појединачно и у пару, и то за жене и мушкарце (иако се жене ретко такмиче у пару). Правила такмичења су једноставна: такмичар на краткој заленој стази убрза санке гурајући их рукама у седећем положају, легне на леђа те затим управља тежином тела те притиском ногама на леву или десну саоницу у смеру вожње.

Санкање је стандардни спорт на Зимским олимпијским играма од 1964. кода је први пут уведен у програм Игара.

ВАТЕРПОЛО

Ватерполо  је спортска екипна игра две екипе у води којој је крајњи циљ постизање поготка у гол противничке екипе. Утакмица се састоји од четири четвртине, а екипу у води чини шест играча и један голман. Поред овога, екипе могу имати и резервне играче (до шест у већини ватерполо правила, међу којима може бити и један голман). Ватерполо се обично игра у дубоком базену (дубине најмање 1,8 m), а играчи морају ооседовати велику снагу и издржљивост да би играли утакмицу.
Ватерполо је врло груб спорт. Мањи прекршаји су чести, док се већи прекршаји кажњавају искључењем од 20 секунди.

      

Игралиште

Игралиште за жене: димензије игралишта морају бити 25 x 17 м. Дубина воде не сме бити мања од 1,80 м, а препоручује се 2,00 м.Игралиште за мушкарце: удаљеност између гол-линија мора бити 30 м. Ширина мора бити 20 м. Дубина воде не сме нигде бити мања од 1,80 м, а препоручује се 2,00 м.

• Температура воде мора бити 26 +/- 1 °C.
• Расвета не сме бити мања од 600 лукса.

За олимпијске игре, светска првенства и ФИНА такмичења расвета не сме бити мања од 1.500 лукса.

Видљиве ознаке морају бити постављене на обе стране игралишта, а означавају следеће:

• беле ознаке - гол-линија и половина игралишта
• црвене ознаке - линија 2 м
• жуте ознаке - линија 5 м

Уздужне границе игралишта од гол-линије до линије 2 метра морају бити означене црвено, од линије 2 метра до линије 5 метара жуто, те од линије 5 метара до центра игралишта зелено. Црвена ознака мора бити на сваком крају игралишта, 2 метра од угла на супротној страни од записничког стола, да означи место за поновни улазак играча у игру.

Лопта

Лопта за ватерполо

Лопта мора бити округла са ваздушном комором која има самозатварајући вентил. Мора бити непромочива, без спољних шавова, без премаза масти или сличне материје. Тежина лопте мора бити од 400 до 450 грама. За мушки ватерполо обим лопте мора бити од 0,68 до 0,71 м а притисак у лопти од 90 до 97 kPa, а за женски ватерполо обим лопте мора бити од 0,65 до 0,67 м, а притисак у лопти од 83 до 90 WP kPa.

Наши златни ватерполисти: Душан Мандић, Андрија Прлаиновић, Стефан Митровић, Бранислав Митровић, Филип Филиповић, Никола Јакшић, Милан Алексић, Слободан Никић, Душко Пијетловић, Живко Гоцић, Милош Ћук, Сава Ранђеловић, Гојко Пијетловић.

Селектор: Дејан Савић.

ПИКАДО

Пикадо је игра у којој један или више такмичара бацају из руке мале стрелице (пикада, на чијим крајевима су пера) у округлу мету промера 45,1 cm. Мета је подељена на делове и сваки од њих носи одређен број бодова. Мета је од дрвета пресвучена мешавином млевене плуте и оштре длаке. Налази се на стандардној удаљености 2,37 m од такмичара и обешена је на зид или неки ослонац на висини 1,73 m од пода до центра мете. Дијагонала од линије бацања до центра мете је дужине 2,934 m. Пикадо је игра за разоноду, али и професионални спорт.

Играчи наизменично бацају по три стрелице у таблу. Сабирају се бројеви погођених поља. Циљ игре је да од договореног броја (301 или 501) играчи дођу до нуле, уз услов да последње бацање мора да буде дупло или центар.

Постоји неколико различитих начина игре, али и различитих табли за пикадо. Најраспрострањенија је игра са „сат таблом“ која је настала у Енглеској 1896. године. Назив је добила по томе што подсећа на зидни сат са казаљкама. Мета је помоћу концентичних кружница подељена на кружне венце (прстенове) различите ширине. Радијус централниг круга мете а има 0,6 cm, ширина венца је 1,5 cm, венца ц 7,5 cm, венца д 0,9 cm, венца е 5,4 cm, венца ф 0,9 cm, а ободног венца 6,25 cm. Цела мета, осим круга а и венца б је подељена још у 20 једнаких (жуто-црних, црно-белих или црвено-зелених) сектора (исечака), означених бројевима од 1 до 20 на ободном венцу. Погоци се вреднују адекватним бодовима. Високи резултати се мање - више правилно смењују са ниским, тако да ако се циља висок резултат, довољна је мала грешка и да се погоди низак (највећи резултат од 20 бодова налази се између 5 и 1, на пример).

КРИКЕТ

Крикет је тимски спорт налик бејзболу који играју два тима од по једанаест играча. У игри се користи лоптица која се удара палицом односно батом, а терен је травнато поље приближно елипсоидног облика. На средини се налази правоугаоно поље дуго 20,12 метара, а са обе стране поља су дрвене летве са пречкама -вратнице. Понекад се и само поље назива вратницама. Бацач снажно забацује тврду кожну лопту величине песнице са једних вратница ка супротним где се налази играч са дрвеном палицом. Пре него што стигне до ударача који брани своје вратнице лопта најчешће једном удари о тло. Још један ударач стоји поред бацача али он нема активну улогу док његов тим напада.

Уопштено, ударач покушава да удари лопту палицом и отрчи до другог супротног дела белог правоугаоног поља и заменивши место постиже поен. Међутим играч може да трчи и без ударања лопте или да удари лопту а да не трчи. Ако лопта удари у вратнице довољо јако да обори пречке пре него што је ударач на сигурном месту, тај ударач онда излази из игре, тј. испада. Ударач може да испадне такође ако не спречи да лопта обори све пречке или ако играч у пољу ухвати „живу“ лопту, тј. ако је ухвати пре него што она удари о тло. Када ударачи више не покушавају да трче проглашава се „мртва“ лопта и поново се баца.

Када испадне из игре, ударача замењује други ударач из истог тима. На терену могу бити два ударача и после десет ударача тимови мењају страну. На крају утакмице побеђује тим са више поена постигнутим трчањем.

Крикет се игра као тимски спорт већ неколико векова. У свом модерном облику прво се појавио у Енглеској и данас је популаран у садашњим и бившим чланицама Комонвелта. У неким земљама југоисточне Азије, укључујући Индију, Пакистан, Бангладеш и Шри Ланку, крикет је убедљиво најпопуларнији спорт. Крикет је, такође, важнији спорт у Енглеској, Велсу, Аустралији, на Новом Зеланду, у ЈАР-у, Зимбабвеу и у земљама на Карипским острвима где се говори енглески језик.

Дужина игре - утакмица може да траје од шест или више сати до пет дана - многе паузе за ручак и чај, као и богата терминологија спортских израза су карактеристични за ову игру, што може да збуни оне који је не познају баш најбоље.

Лопта за крикет израђена је од плуте, а обавијена је кожом.

ВЕСЛАЊЕ

Веслање је појединачни и екипни спорт на води, у којем појединац или више њих који се налазе у чамцу покрећу чамац у којем седе снагом својих мишића преко полуга која се зову веслима. Весла су дугачке полуге која на једном крају имају рукохват, док други крај који је шири и пљоснатији (лопата) улази у воду. Веслачка такмичења зову се регате. Веслање је стандардни олимпијски спорт, а врло је популаран и као академски спорт, посебно раширен на универзитетима у Уједињеном Краљевству и САД.

Историја

Веслање је познато још од најстаријих времена. Кинези су први употребљавали дуге чамце на рекама и језерима, а Грци су приређивали веслачка такмичења још на Панатенејским и Истмијским играма. Прва забелжена веслачка такмичења су одржана још 1315. године у Венецији. Као спорт веслање се појавило у Енглеској у XVIII веку. Прва трка „шестераца.“ одржана је у Лондону1715.

Модерни веслачки спорт настао је у градићу Хенлију на Темзи недалеко од Лондона. Прва хенлијевска веслачка регата одржана је 1826. Најпознатија веслачка регата, она између универзитета Оксфорд и Кембриџ почиње своју историју 1829. године и траје све до данас.

Међународна веслачка федерација ФИСА (Fédéeration Internationale des Sociétés d‘Aviron) основана је у Торину1892., а већ 1893. одржано је Прво Европско првенство, које од тада одржава сваке године.. Жене су се прикључиле од 1954.

Од 1962. у неправилним размацима одржава се и првенство света. за мушке, од 1974. и за жене.

Веслање није било на програму првих Олимпијских игара 1896. али већ у Паризу 1900. је уврштено у програм и од тада је присутно на свим досадашњим летњим играма у мушкој, а од 1976. и у женској конкуренцији.

Римен чамци (сваки веслач једно весло)

Ови чамци могу имати кормилара - лице које управља чамцем помоћу кормила и потстиче веслаче.

Уз назив чамца наведена је и ознака (симбол) за сваки чамац као и димензије.

• Двојац с кормиларом, ознака 2+. Два римен веслача и кормилар. Двојци су дуги 12 метара и тешки 30-так кг.
• Двојац без кормилара, ознака 2-. Два римен веслача без кормилара.
• Четверац с кормиларом, ознака 4+. Четири римен веслача и кормилар. Четверци су дуги 14 метара и тешки 50-так кг.
• Четверац без кормилара, 4-. Четири римен веслача без кормилара.
• Осмерац, 8+ Осам римен веслача с кормиларом. Осмерац је дуг око 16 метара и тежак око 100 кг.

Управљање у чамцима без кормилара (двојац и четверац) је остварано преко кормила које је системом сајли повезано за ногаре једног од веслача (ногари су упориште на којем су причвршћена веслачева стопала ).

СТОНИ ТЕНИС

Стони тенис, познат и као пинг понг , је спорт у коме се такмиче два (или четири) играча који лоптицу ударају рекетом на столу за стони тенис.

Димензије стола су 2,74 x 1,525 m, сто је висок 76 cm. Две половине стола дели мрежа висока 15,25 cm која вири (продужава се) с обе стране стола за 15,25 cm.

По старим правилима играло се до 21, а сваки играч је сервирао за редом 5 пута. Данас се игра до 11 поена, заредом се сервира два пута, па је играпостала бржа и занимљивија. Игра се на четири добијена сета, до 11. Разлика мора да буде два поена, дакле 11:9 или 12:10... и тако док се не постигне два поена разлике.

Изменама правила је такође лоптица повећана с 38 на 40 mm и отежана - с 2,5 на 2,7 g.

Двадесети век

Неколико међународних првенстава одржано је од 1904. до 1912. године, а потом од 1912-1925. нису одржавана међународна такмичења у стоном тенису. Први стонотениски савез у свету основан је 1921. у Енглеској. Прво светско првенство у стоном тенису одржано је 1926. у Лондону, када је и основана Међународна стонотениска федерацијаИТТФ.

ШАХ

Шах (од персијске речи Shah - краљ) је спортска игра на плочи (табли) за два играча.


Шах се игра на квадратној плочи (табли) која се назива шаховска табла (плоча). Табла је подељена на 8 колона и 8 редова поља, дакле садржи 64 поља која су наизменично црне и беле боје.
Поља могу бити нацртана (штампана) или на посебном столу који се назива Шаховски сто и служи првенствено за играње шаха.

Шаховске фигуре
	Краљ
	Краљица
	Топ
	Ловац
	Скакач
	Пешак

Сваки играч почиње игру са 16 фигура. Фигуре су: краљ, краљица (или дама), топ (или кула) — 2 комада, скакач (или коњ) — 2 комада, ловац (или лауфер) (2 комада), пешак (или пион) — 8 комада. Један играч игра белим, а други црним фигурама, наизменично померајући своје фигуре, при чему бели има предност првог потеза.
Циљ игре је довести противника у шах-мат (шах-мат значи мртав краљ) ситуацију.
Шах-мат је ситуација када је краљ нападнут и не постоји начин да се заштити од напада или да се помери на ненападнуто поље. У случају шах-мата (краће мат), партија се завршава, а победник је играч који је матирао супарника. Осим мата, кад је победник познат, партија може да резултује и ремијем или пат позицијом - тада је резултат нерешен.
Пат је ситуација када је један од играча на потезу, али не може да помери ни једну своју фигуру.
Реми је ситуација када ниједан играч не може дати мат другом играчу, углавном услед недостатка фигура или када оба играча процене да не могу надиграти свог противника, тада договорно закључују реми, и то се записује ½:½, тј. поен се дели.
Некада је постојало правило да се у случају пата или ремија рачуна да су оба играча изгубила, или се играло све док неко не би победио, међутим пошто је то могло драстично да се одужи, да би убрзали одигравање турнира, FIDE (франц. Fédération Internationale des Échecs - Међународна шаховска федерација) је донела данашње правило о подели поена.

Шаховска такмичења

Шаховска такмичења могу се поделити на турнире, мечеве и тимска такмичења. О било каквом такмичењу да се ради, за победу се добија 1 поен, за реми ½ поена, док се за изгубљену партију не добијају поени (ретко када организатори шаховских такмичења одступају од овог правила).

Шаховски мечеви

Шаховски меч организује се између два противника. Како би оба противника била равноправна (нпр. да имају исти број кола са белим и црним фигурама), најчешће се мечеви организују тако да имају паран број кола. Уколико то није случај, ради се о хендикеп-мечевима. Победник шаховског меча је играч који на крају оствари већи број поена (односно победа).

Тимска такмичења

Играју тимови, један тим против другог, тако што се играчи распоређују по таблама. Обично се за прву таблу узимају најјачи играчи тима. Сваки тим има свог капитена. Капитен екипе не мора истовремено бити играч за таблом, може бити и неко треће лице. Код екипних првенствених сусрета, када екипе у сваком колу путују, беле фигуре на првој табли има домаћа екипа.
Екипна такмичења могу бити лигашка (на локалном или националном нивоу), или су у питању шаховски двобоји репрезентација.

Шаховске титуле

Финалну реч код додељивања шаховских титула има Квалификациона комисија FIDE.

Титуле у мушкој конкуренцији

Додељује их Комисија за титуле и рејтинге FIDE.

• (GM) Велемајстор
• (IM) Међународни мајстор (поп. интермајстор)
• (FM) ФИДЕ мајстор (поп. мајстор)
• (CM) Мајсторски кандидат (поп. кандидат)

Титуле у женској конкуренцији

Додељује их Комисија за титуле и рејтинге FIDE.

• (WGM) Женски велемајстор
• (WIM) Женски међународни мајстор (поп. интермајстор)
• (WFM) ФИДЕ мајстор (поп. мајстор)
• (WCM) Мајсторски кандидат (поп. кандидат)

Почасне титуле

Додељује их Комисија за титуле и рејтинге FIDE.

• (HGM) Почасни велемајстор
• (HM) Почасни мајстор

ТЕКВОНДО

Теквондо је корејска борилачка вештина настала 40-их година двадесетог века спајањем различитих вештина које су се вежбале у то време. Њено име долази из речи Tae, што значи ударити ногом, Kwon, што значи ударити руком и Do, што значи пут. Теквондо је ударачка вештина коју одликују атрактивне ножне технике и брзина. Данас се теквондо сматра једном од најпопуларнијих борилачких вештина и спортова, а број вежбача у свету се процењује на више од 100 милиона.

Поред настојања прве генерације мајстора теквондоа који су пробали ујединити теквондо у једну стандардизовану борилачку вештину, то им није у потпуности успело. Главни раздор у теквондоу је подела на kukki-теквондо (међународно представљен кроз ВТФ) и ИТФ теквондо.

Kukki-tekvondo је настао кроз напоре корејске организације за теквондо (КТА) да уједини различите корејске борилачке вештине. Kukkiwon је створен 1972. године, као организација која се брине о техничком делу теквондоа и његовом стандардизацијом. Светска врховна организација ВТФ настаје годину касније, 1973., и данас је КТА само једна од чланица ВТФ-а. Треба напоменути да се ВТФ искључиво бави организацијом турнира и да се не бави издавањем појасева или развојем форма, за што је задужен Kukkiwon. За учествовање на ВТФ турнирима и олимпијским играма потребно је имати службену потврду о звању, издану од Kukkiwona.

ИТФ је нешто старија организација, коју је основао генерал Choi Hong Hi 1966., након што је одлучио одвојити се од процеса уједињења теквондоа и напустио Korea Taekwondo Association како би основао свој стил. ИТФ сам издаје потврде о звањима и организује међународне турнире. После смрти генерала Choia, ИТФ се дели на три организације, севернокорејски ИТФ који води његов син, бечки ИТФ i монтреалски ИТФ. Све три организације тврде за себе да су праве наследнице Choieva ИТФ-а. У овом тренутку је будућност ИТФ-а је под знаком питања.

Теквондо звања се деле на десет ученичких звања (keup) и десет мајсторских звања (дан). Нови полазници крећу од десетог звања keup (бели појас), све до мајсторских звања дан (црни појас). Тачне боје појасева зависе о школи и федерацији, али већина школа се држи следећег система:

• 10. i 9. keup: Бели појас
• 8. i 7. keup: Жути и жути са плавом траком
• 6. i 5. keup: Плави и плави са једном црвеном траком
• 4. i 3. keup: Плави са две црвене траке и црвени
• 2. i 1. keup: Црвени са једном црном траком и црвени са две црне траке
• 1. дан и виши: Црни појас

Већина школа такође користи пруге на крају појаса да означи међустепене. Тако зелени појас означава 6. keup, док зелени појас с плавом пругом означава 5. keup, ili „виши зелени појас“.
Такмичења у теквондоу су обично груписана по звањима, тако да се полазници боре с противницима сличних могућности.

Форма је борба против замишљеног противника, која се састоји од 16-30 покрета. Покрети се састоје од одређених удараца и блокада руком и ногом. Учење форми је прави темељ сваке борилачке вештине па тако и теквондоа. Форме помажу у усавршавању кретања и технике. Форме се још називају poomse ili hjong.
Форме су кореографисане борбе против замишљеног нападача које вежбач изводи сам с циљем развијања равнотеже и усавршавања основних техника. Већина теквондо спортиста данас вежба форме Kukkiwon или форме ИТФ (или комбинацију).

Kukki-теквондо садржи осам ученичких форми за ниже појасеве (taeguek poomsae) и девет мајсторских форми за црне појасеве (yudanja poomsae). Неки клубови још подучавају форме palgwae, које су развијене у исто време кад и мајсторске форме, али велика већина клубова користи новије и модерније форме taeguek.

ИТФ садржи 24 форме, по једну за сваки сат у дану, а разрадио их је генерал Choi, Hong Hi, оснивач вештине ИТФ Теквон-до. Ове су форме старије од форма kukkiwon и још увијек су врло популарне и изван ИТФ-а.
Иако велика већина користи форме kukkiwon или ITF, неке мање федерације користе властите, интерне форме, или још увек користе форме каратеа које су се користиле у самим зачецима теквондоа.
Извођење форма је данас међународни спорт, и већина земаља има техничке репрезентације које се такмиче у извођењу форма.

Технике

Теквондо се дели на пет саставних делова:

• Основе (Kibon)
• Форме (Poomsae)
• Самоодбрана (Hosinsul)
• Ломљење (Kyokpa)
• Борба (Kyorugi)
  

Борба

Задњи и по многима најважнији део таеквондоа је борба. Ову категорију грубо можемо поделити на договорену борбу (борба на један, два или три корака, као и борбене вежбе са или без штитника и слободну борбу (са или без штитника)). У борбама теквондоа користе се ручне и ножне ударачке технике, али не и hosinsul бацања, чишћења или гушења.
Најпопуларнији аспект теквондоа је сигурно слободна борба. У случају олимпијске борбе по ВТФ правилима, ради се о борби по правилима фул-контакта, са штитницима и о међународном спорту који је представљен на олимпијским играма. Међународна федерација теквондоа (ИТФ) има своја правила, с контролисаним контактом, без штитника, али и с већим бројем дозвољених техника.

БАЛЕТ

Балет је театарски облик игре који је почео да се развија у западној Европи током ренесансе (1300-1600). Балетска техника се састоји од стилизованих покрета и ставова који су развијени током векова у тачно одређен, иако донекле променљив, систем назван академски балет. Сама реч балет означава и музичко дело у којем се користи играчка техника као главни начин изражавања радње. Оваква дела су често, али не и увек, праћена сценографијом и костимима. Иако се сматра да је балет музичко-сценско дело које се користи само покретом, све чешће је да се уз оркестарску музику користи и солистичко или хорско певање.

Први почеци савременог балета јављаљу се у Италији у XV веку одакле средином XVI века прелазе у Француску. Балет се усавршио у Француској, одакле се проширио и у друге земље. У почетку развоја, плесне сцене изводили су маскирани играчи, а касније се развио дворски балет као јединство игре, вокалне и инструменталне музике и говорног текста. Оснивањем балетских школа, од 1661. године почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на чистоти покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности. То је заменило дотадашње строго конвенционалне геометријске покрете и немотивисан ток играчке радње. Романтични балет, инспирисан бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара .Женски костими су постали лакши од тешких дворских костима, и ципеле са високим потпетицама су замењене нежним ципелицама које су дозвољавале слободније покрете. Подсукња, претеча хеланки, је постала саставни део костима како су сукње постајале све краће да би се показале ноге. У току времена сукње су се подизале колико су могле, да би на крају кулминирале у облику пачке. Увођење шпиц-патика у балет, које су давале потпору ногама и стопалима, дозволило је балеринама да се подигну на врхове прстију, што је помогло да се створи илузија одупирања гравитацији.

Звања балетских уметника

Примабалерина асолута

највише звање за интерпретаторку класичног балета, додељено неколико пута у историји балетске уметности

-Примабалерина (жене) / првак балета (мушкарци)
најквалитетнији солисти трупе, који играју улоге првог фаха

-Солиста
балетски уметник (уметница) који изводи прве и друге улоге у представама или солистичке деонице (нумере)

-Ансамбл (мушки и женски)
балетски играчи који играју заједничке сцене, без појединачних деоница

Термини у балету

Кореографија

играчка уметност у целинама коју изводи играч (балерина/балетан) или формација - група плесача.

Дивертисман

концертни програм састављен од игара различитих по жанру и карактеру.

 

БИЛИЈАР

Билијар је израз који се односи на широк распон игара вештине у којима се користи билијарски штап „так" за ударање кугли и њихово померање по билијарском столу који је у правилу пресвучен вуненим платном (чојом), а уоквирен гуменим ивицама (мантинелама).

Игре у овом спорту уопштено се дијеле на три групе:

1. Карамбол билијар означава групу игара које се играју на столовима без рупа,
2. Билијар са рупама, углавном се игра на столовима са шест рупа. Подваријанте су:   осмица (најпопуларнија билијарска игра на свету),  деветка (9 ball pool),десетка (10 ball pool),14-1 непрекидна игра (14.1 continuous),„на једну рупу“ (one-pocket),„преко мартинеле“ (bank pool),
3. Снукер, се технички сврстава у групу билијара са рупама, док се историјски разликује од осталих игара. Уз њега се такође вежу посебна култура и терминологија које га као игру одређују.

Најпознатији играчи билијара: Roni O Salivan, Neil Robertson, Stiven Hendri i dr. 

КАРАТЕ

Карате је борилачка вештина, пореклом из Јапана. У буквалном преводу, кара значи празна (гола) или кинеска (по начину изговора), те рука или шака, дакле празна рука, и мисли како се одбранити, односно борити „без оружја у рукама“. Настанак каратеа везује се за старе борилачке вештине Окинаве острва, 19 века, где су се локалне традиције мешале са кинеским и јапанским утицајима. Почетком 20 века карате стиже у Јапан, а после Другог светског рата раширио се по свету.Модерни назив каратедо треба да сврста карате у линију са другим будо стиловима; ипак се још увек углавном користи уобичајни израз карате.Карате припада такозваним тврдим стиловима. Насупрот меким стиловима који гледају да користе снагу и енергију нападача, тврди стилови истичу телесну кондицију, пре свега брзину и снагу из брзине. Технички, карате користи ударце песницом, шаком, прстима, лактовима, коленом и ногама, разне блокаде, а понекад се уче и полуге, бацања, болни хватови, ударци у виталне тачке (у очи, грло, нос итд.), и технике руковањем оружја  кобудо. Модерни карате је често спортски оријентисан, тиме такмичења имају велики значај. Ово може да буде на штету реалних техника самоодбране, који су исто део каратеа.Легенде говоре, да је у 6. веку будистички монах Таиши Бодидарма из Канчи Пурама у јужној Индији дошао у кинески манастир Шаолин   и ту не само основао Зенбудизам , него и монахе упутио у посебна телесна вежбања како би издржали дуга медитирања. Настао је такозвани шаолински кунгфу , из којег су се развили највећи број кинеских борилачких вештина. Пошто и карате зна за своје кинеско порекло, себе исто радо види за наследником ове традиције, чија је историјска истинитост сумњива.

Постоје четири традиционална стила каратеа:

-Шотокан

-Шито-риу

-Гођу-риу

-Вадо-риу

Стилови који не припадају овим школама не сматрају се аутоматски „нелегитимним“, већ само нису традиционални, али је већина под великим утицајем једног или више традиционалних стилова.

Водећи стилови у Србији и Републици српској су:

-Шотокан

-Фудокан

Поред њих постоје и мање познати стилови:

-Шуреихо

ХОКЕЈ НА ЛЕДУ

Хокеј на леду  или само хокеј, екипни је спорт који се игра на вештачким или на природним леденим  површинама. Играчи се по леденој површини крећу помоћу клизаљки постижући брзине и до 40 км/сат што хокеј сврстава у категорију најдинамичнијих и најбржих екипних спортова.У игри учествују две екипе са по 6 играча (од којих је један голман), а циљ игре је погодити противнички гол плочицом од вулканизиране гуме која се зове пак . Играчи паком управљају дугачком палицом која је закривљена на доњем делу.У својим почецима хокеј на леду се развијао искључиво у подручјима са хладнијом климом где је било могуће наћи одговарајуће ледене површине за игру. Открићем вештачког леда почиње и експанзија хокеја као спорта. Хокеј  је убедљиво најпопуларнији спорт у Канади где ужива статус националног спорта, и где је по први пут и стандардизован као спортска дисциплина, па се због тога савремени хокеј често означава и као „канадијски хокеј“

РАГБИ

Рагби је екипни спорт са овалном лоптом, који се развио од верзије фудбала игране у школи.Рагби из истоименог града у Уједињеном Краљевтву. Две главне верзије рагбија су: рагби лига (рагби 13) и рагби јунион (рагби 15), као и верзије са мање играча - рагби 7 по правилима рагбија 15 ирагби 9 по правилима рагбија 13.Од 1900. до 1924. рагби јунион је био укључен у званичан програм Олимпијских игара.МОК је на 121. заседању 2009. у Копенхагену одлучио да уврстирагби 7, верзију рагбија са 7 играча по правилима рагби јуниона, у програм на Летњим олимпијким играма 2016. у Рио де Жанеиру.У Србију се рагби појавио после Првог светског рата. Први клуб Орао основан је у Шапцу 1919. године, а оснивање је иницирао Маринко Ђорђевић.

Неки од најпознатијих клубова су:

• Рагби клуб Партизан
• Рагби клуб Црвена звезда (два клуба за обе верзије)
• Рагби клуб Победник
• Рагби клуб Динамо Панчево